Djordje Balasevic. Galicia. Zeneszám

Pred zoru je sa njine strane obicno muk...
Pod velom magle zvecka osmi kozacki puk...
I svu noc mi inje kamuflira ?injel uz polegli brest...
U inat cu i ovo pismo poslati... Znam: "ime i adresa nisu poznati"...
Dok tikvan-po?tar ne skonta ko to ceka sa fronta... Kakvu dobru vest...

I tek da zna?... Ovo na slici je naoko pitomi pejsa? Galicije...
Al mira ni cas... Sve ?ivo pali na nas...
Fotograf jedini metkove ?para...
Oberst kao lud olovo rasipa, fotograf jedva katkad okine sa nasipa...
Na nado?loj Visli se soldati stisli... I svima su nam pomisli... Daleko...

U sumrak je sa njine strane obicno ?al...
Zatu?i adinokaja ko ranjeni ?dral...
Al postane krotka kad drmne je votka... Onako "na belo"...
Pod mojom ?apkom lavovi se ba?kare...
U snu mi plete? beli ?al za ma?kare...
Sva se pobrka preda kad te obgrlim s leda... Kao violoncelo...

I tek da zna?... Mesec u ?ici je... Zvone na vecernje zvona Galicije...
I neka mi to ne uzme nebo za zlo...
Al ti si jedino cemu se molim...
Brinucu vec ja... Nemoj ti brinuti... Ma, da sam 'teo vec sam stoput mogo ginuti...
Dok otice Visla... Natra?ke, van smisla... I krecu jata pokisla... Daleko...