Djordje Balasevic. Jednom. Zeneszám

Jednom su sadili lipu,
stari Nestorov, gos'n Ceda i jos jedan.
Bio sam nov u tom stripu,
komsijin mali kog su pustili da gleda.

Stari Nestorov, potpalivsi korov,
tad rece mi: "Ti si mlad...
Ti ces dospeti za taj hlad..."

Jednom sam voleo zbilja,
mislim na ljubav pravu, sasavu i silnu,
vozio hiljadu milja,
k'o onaj ruzni Francuz u prelepom filmu...

Vukle me sine pod tocak masine,
al' ona me spasila.
Sve je druge ugasila.

Hej, sve to dode na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom je prosla kraj mene,
sa tipom kog sam znao, taman da se javim.
Skrila je pogled na vreme,
al' sasvim dovoljno za zur u mojoj glavi.

Bezvezno "zdravo" i klimanje glavom,
i sve sto vec sleduje...
Neka, lutko, u redu je...

Hej, sve to dode na svoje.
Davno pravila znam:
samo tuge se broje...
Hej, opet tornjevi tuku na svetog Luku...
Jesen je kriva,
uvek me rasturi siva.

Jednom su palili lisce,
sa one lipe, dim je lebdeo do neba
na kom su, nema ih vise,
stari Nestorov, gos'n Ceda i jos jedan...

Ko nije drvo razumeo prvo,
pa tek onda sadio
taj nije nista uradio...

I, shvatice, kad-tad, da ne zna sta je hlad.