Djordje Balasevic. Ljudmila. Zeneszám

Spalio je juli seno
A Tisa nezapamceno opala
I otkrila sprud kraj slepa
Ko stvoren za njena lepa stopala
Stari joj je bio ladar
Polu Rumun, polu Madar, besni ker
Prema meni nikad zao
Nekako je znao da mu volim kcer

Bodom sitnim kao prezla
Moje ime je izvezla stidljivo,
Plavim koncem na gacice i pod karner spavacice
Jedva vidljivo
Skrila camac mlada trska
Koju mozes sa dva prsta poviti
Molila se Bogu Suse
Da sto duze ne da im otploviti

Tu noc je Tisa nadosla
A na njoj nosnja raskosna
Samo sandalice, prstencic
I u kosi vencic od ivanjskog cveca
Pa ipak, nije nesreca sto me se ona ne seca
Ma kakvi, nesreca je sto se ja nje secam

Nastavila voda rasti
Nije htela naglas kasti, a znala je
Drugo jutro sve po starom
Al' nikad da slade garov zalaje
Zaklela me da je cekam
Da ce me se cela veka secati
Na promaji zar malakse...
Ima l' ista lakse neg' obecati?

Noc kad je Tisa nadosla...
Na njoj nosnja raskosna
Samo sandalice, prstencic
I u kosi vencic od ivanjskog cveca
Nije nesreca sto me se ona ne seca
Ma kakvi, nesreca je sto se ja nje secam