Djordje Balasevic. Lunjo. Zeneszám

Lunjo, moj stari kofer opet mirise na sive ceste
a tvoja soba na mandarine i przen kesten.
I toplo je tu, tu ispod tvog krova.
O, dobro je tu, u zamku iz snova, pa sretna ti nova.

Lunjo, sad cu ti reci i vise nikom i vise nikad:
svako je od nas ponekom slican al' ti si unikat.
Procitas me, znam, od slova do slova.
Precutis to, znam, k'o pametna sova, pa sretna mi nova.

Ti uvek znas najbolji nacin,
s tobom lako stizem na tron.
Ti si ta nit, taj retki zacin
koji daje poseban ton.

Ti si mali carobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek zure bez nas.

Lunjo, ako me traze ti slazi da sam odavno mrtav.
Spusti roletne i navij sat na sredu, cetvrtak.
A napolju mraz i magla i zima.
A napolju mrak al' ovde sve stima, od kad tebe imam.

Ti uvek znas najbolji nacin,
s tobom lako stizem na tron.
Ti si ta nit, taj retki zacin
koji daje poseban ton.

Ti si mali carobnjak koji donosi spas
a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek zure bez nas.

Ti uvek znas najbolji nacin,
s tobom lako stizem na tron.
Ti si ta nit, taj retki zacin
koji daje poseban ton.

Ti uvek znas najlepse reci,
ti cak i cutis vise od svih.
Ti imas smeh koji sve leci,
ti od psovke nacinis stih.