Djordje Balasevic. Naposletku.... Zeneszám

Naposletku...
Ti si dobro znala ko sam ja...
Otkud sad te suze, moja mila?
Rekla si da se za tocak br?ljan ne hvata...
Zalud izgu?vana svila...
To je tako...
Ne pravi od tuge nauku...
Mami svetlo na sledecem bregu...
Okopnice moj otisak na tvom jastuku...
Kao "jezu?ka" u snegu...

Razbicu gitaru...
Crn je mrak ispunjava...
Odavno se svoje pesme bojim...
Pomera u meni one gene Dunava...
Pa ja tecem... I kad stojim...
Ali opet...
Dal' bi ikad bila moja ti
da sam vojnik u armiji ljudi?
Rekla si da ba? ne umem novce brojati...
I da je Ni?ta sve ?to nudim...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
Bro?ic ?to se te?ko pribada...
Da me mo?e oduvati najbla?i Nemirac...
Da cu u po reci stati...
Da se necu osvrtati...
Nikada...

Reda? po vitrini
fini porculanski svet...
Al' ja sam figurica bez ?iga...
Pazi... To je bajka ?to ti pada na pamet...
Fali ti bas ovaj cigan?

Ne, mila...
Tek u jesen otkriju se boje kro?anja...
Sve su slicne u leto zelene...
Naposletku... Ti si dobro znala ko sam ja...
Cemu suze lepa ?eno?

Draga moja, ti si navek znala da sam pajac...
Moj je ?e?ir ?atra pomicna...
Usne, tice-rugalice... A u oku tajac...
Da sam kaput sa dva lica...
Da sam Gospo'n Propalica...
Obicna...

Naposletku, ti si navek znala da sam svirac...
I da je nebo moja livada...
Da me mo?e oduvati najbla?i Nemirac...
Da cu u po reci stati...
Da se necu osvrtati...
Nikada...